Pre izvesnog vremena Dragan Zarić, akademski slikar (beogradska škola) iz Kanade, postao je ujedno i vinar u Irigu. Na adrese ljudi iz sveta vina kojima veruje, poslao je po paket svojih, gotovo pa arhivskih vina, pitajući za mišljenje.
Na svoju žalost, a radost pokoljenja, verovatno će ostati neshvaćen u svom trudu i besomučnoj eksploataciji znanja. U pitanju je umetnik, a umetnici vredni divljenja su samo oni koji vladaju, pre svega, znanjem. Umetnost je nadgradnja znanja ili je ništavna. Umetnik koji zna, svaku svoju bocu vina posmatra (sa potpunim pravom) kao delo. Operisan od bilo kakve, makar i primisli o industrijskoj konotaciji bilo koje etape puta: vinograd – polica u vinoteci, verovatno neće još nekoliko decenija dobiti pripadajuću slavu kao vinar. Stoga bi se za ovu vinariju, a radi postizanja kosmičke pravde, moralo populusu objasniti: samo kod najvećih je cilj puta sam put, a ne njegov završetak! Tako rastu, razvijaju se i putuju Zarićeva vina kroz vreme.
Stoga, Vinarija Zarić, Vinogradi Hopovo!
Piše Nenad Andrić
Bermet 2017
Zarićeva slatka enološka slagalica ima jednu dominantnu karakteristiku. Naime, poput kaleidoskopa, svaka rotacija čaše prilikom konzumacije otvara nove i nove arome, pa vam se čini da ih je i više no što ih objektivno ima. Fakti govore da ih i inače ima najviše od svih bermeta u Srbiji. Boje je konjaka, davno prepuštenog vremenu, u srdačnom hrastovom zagrljaju. Lagan za popiti, težak za zaboraviti, poput većine Zarićevih vina. Verovatno je tajna i u začuđujuće snažnoj „postelji“ kiselina, koje ovaj bermet, uz ozbiljno jaku alkoholnu „futrolu“ mogu čuvati do duboke starosti. Brutalno upečatljiv i jedan od retkih koji se mogu usaglasiti sa širokim gastronomskim spektrom, a u njemu će se uživati i kad nas ne bude…
Joakim i Ana 2017
Da počnemo i završimo sa manama u jednoj rečenici: Ovo nije tamjanika. Verovatno je u pitanju Zarićev „rukovet“ muskata, ali izvorna stara srpska tamjanika nije. Dobro je što nije. Suptilnost aroma, odnosno, preciznije je reći – neagresivnost, a naročito njihova široko razvučena lepeza, daje muskatni karakter vinu, ali nije jedini adut. Livadsko cveće, kruške, zova, bagremov med… Srednjeg je tela, sa malo prijatne gorčine u završnici, zaokruženih kiselina i postojanog aftertejsta. Neznatno jači alkohol je lepo ukorporiran, pa u čaši imamo nešto izuzetno pitko. Vrlo prepoznatljivo i potpuno autentično vino, sada već na pragu tercijare…
Jutro 2012
Ma šta Zarić mislio, Srbija je zemlja merloa. Potpuno je jasno da tu ne sme i ne može biti greške. Nisam siguran kako je ovo vino izgledalo u svom „pubertetskom periodu“, ali sada definitivno imamo pun, zreo, gotovo intelektualno nadahnut merlo, dostojan svakog astala ovoga sveta. Slatko lepljive zlatne niti, taj neobjašnjivi fenomen kojim opisujem utisak gutljaja vrhunskog crvenog vina je meni ovde primarna priča. Ta mešavina slasti, kiselina, onog najfinijeg što „Univerzitet Hrast“ nudi i pre svega, gotovo blagorodnog odležavanja u boci, čini Jutro iz dvanaeste vinom dostojnim poštovanja. Ova vremešna, a duhom i telom mlada kupaža, sa nosećim merloom je višestruki šampion i to će ostati za vjek vjekova. Izuzetno vino!
Noći Svetog Trifuna 2012
Laici, kada požele da komentarišu moćno crveno vino u masivnoj boci sa upečatljivom etiketom jake simbolike, se uvek uhvate za (njima) spasonosno – oseća se barik! Pa najbolje da se ne oseća… Uostalom, vina se i neguju u baricima da bi dobila neke dimenzije koje im izvorno fale. Zarićeva razorna kupaža sa nosećim kaberne sovinjonom može biti ozbiljan adut Fruške gore u tezi koja je već dobrano zaljuljana, a to je da je nemoguće praviti snažna crvena vina na tom teroaru. Posle osam godina, ovo vino je toliko zdravo, razigrano i jako, a opet utemeljeno i zrelo, da zaista oduzima dah. U potpunom je balansu, optočeno širokom paletom primarnih, sekundarnih i tercijarnih aroma i ukusa, natkriveno postojanim kiselinama.
Podne 2012
Auh! Podne iz dvanaeste? Dvanaesta se može na neki način nazvati normalnom godinom. Doduše, kako gde. Generalno, može se reći da je u pitanju reper za mogućnosti vinograda, pa i vinara. Stoga je baš ovo vino (zbog sorte, a i godine), nešto poput CV- a Vinarije Zarić. Baš nekako snažan, moćan i voćan, zapanjujuće zdrav, odličnih ukomponovanih kiselina i besprekornog ukusa, prelepog aftertejsta i postojane, upečatljive završnice… Moćan pino! Neki pinoi žive u Evropi. Neki žive u Americi. Podne iz sedamnaeste je evropski, van svake sumnje… Iz te prizme izlazi zaključak da se Podne iz dvanaeste otisnulo u Novi Svet. Fora je u tome da se otisnulo otmenim kruzerom i da se vraća nakon dugog produktivnog odmora nazad u Evropu.
