BOJAN LJUBENOVIĆ ZA KARAKTER: RINGIŠPIL

bojan ljubenovic

BOJAN LJUBENOVIČ, satiričar i aforističar, piše za KARAKTER

Ne znam da li ste nekad gledali televiziju zajedno sa mojom ženom. Ako niste, blago vama, jer to ume da bude dozlaboga naporno. Sve što vidi mora da prokomentariše, i što je još gore, obožava da postavlja pitanja. Bezbroj njih, zapravo.
Pre nekoliko dana, na Sretenje, gledali smo dodelu državnih ordenja.
– Zašto ti nisi dobio orden? – pitala je iznenada.
– Ja? – iznenadio sam se. – Zašto bih ja dobio?
– Šta znam, svi dobijaju, samo ti ne!
Pravio sam se da u njenom glasu ne osećam prekor.
– Prvo, nisam uradio ništa značajno da bih dobio orden, a drugo, i još važnije, ti dobro znaš da imam problema s kičmom.
– Kakve veze ima tvoja kičma sa ordenom?
– Pa da bi nekome okačili orden, on mora malo da povije kičmu, razumeš…
– Nemoj mi te tvoje satiričarske fore! – frknula je nezadovoljno.
Strpljenje je već počelo da me izdaje.
– Slušaj, ženska glavo – rekao sam što sam mirnije mogao. –  Kad država nagrađuje satiričara onda nešto nije u redu ili sa državom ili sa satiričarem. Država i satiričar su kao ulje i voda, mogu da se dodirnu, ali se ne mešaju.
– Zbog tvoje tvrdoglavosti uskoro ćemo biti na luku i vodi – rekla je.
– Prvo ti vlast okači orden, onda se protivnici vlasti nakače na grbaču, pa živ ne možeš da ostaneš. Zaboravi na to!

Pa u Srbiji se sve završava uz pomoć koverti

– Bolje lepo priznaj da si nesposoban! – frknula je opet. – Ugledaj se na našeg predsednika, u prvom ispitnom roku naređao tri desetke!
– I jednu devetku! – namerno sam bio pakostan. – Malo je popustio u školi.
– Čovek se školuje uz rad! – dreknula je. – A ti samo lenčariš!
Pre dvadesetak godina nosio sam se mišlju da kupim vikendicu u Ritopeku. Da jesam, sad bih mogao da je odvedem tamo i…
– A što se ti nisi kandidovao za patrijarha? – prenula me je iz slatkog maštarenja.
– Ja da budem patrijarh? – zgranuo sam se. – Jesi li se ti najela bunika?
– Slavimo slavu, zar ne? Znači, deo smo Crkve, a to dalje znači da imaš pravo da se kandiduješ?
– Ne mogu da verujem šta čujem. Patrijarha bira Sveti duh, ženo…
– Ja sam čula da se ipak bira iz tri koverte…
– Jeste, pa?
– Pa u Srbiji se sve završava uz pomoć koverti, razumeš? – namignula mi je značajno. – Sećaš se kako smo dobili dozvolu za gradnju i mami sredili invalidsku penziju…
– Ti nisi normalna – rekao sam što sam tiše mogao.
Mislio sam da će da se smiri kad smo prebacili na filmski program. Ali, to je bila jalova nada.
– Šta misliš o ovom novom filmu o Jasenovcu? – pitala je odmah.
– Nisam ga gledao.
– Kakve veze ima što ga nisi gledao! Niko ga nije gledao pa svi imaju mišljenje o njemu!
– Kako, bre, da imam mišljenje o nečemu što nisam video?
Izgleda da me je tu čekala.
– A kad si pisao recenziju za knjigu onog tvog kolege a da je nisi ni pročitao?
Malo sam uvukao vrat u ramena.
– U Srbiji se tako odvajkada radi. Zar ti misliš da neko stvarno čita knjige koje ocenjuje? Evo, ovaj Basarin roman…”Konta..Kontrak…”
– “Kontraendorfin” – ispravila me je.
– Eto vidiš! Pola Srbije ne može ni da izgovori naslov romana, a kamoli da ga pročita.
– Ali opet svi imaju mišljenje o njemu! – poentirala je. – Svi sem tebe, uvek se ti praviš pametan!
Dohvatio sam daljinski i ugasio televizor. U glavi su počeli da mi se odmotavaju stihovi:
“Ko nije drvo razumeo prvo pa tek onda sadio,
Taj nije ništa uradio…”

KARAKTER

Share