Mnogi, među kojima sam i sama, oslanjaju se na svoje starije sa punim pravom, kao da je to najnormalnija stvar koja nam pripada. Sa druge strane, vreme i ljubav, koji su nam pruženi, ne cenimo dovoljno, niti imamo vremena da čujemo strahove koji samo što nisu pokucali i na naša vrata
BRANKICA JANKOVIĆ piše za KARAKTER
Starost odavno, još od kraja ere društava usmene tradicije, gotovo nigde u svetu nije u modi, niti je poželjno o njoj govoriti, osim kada se radi o ekonomskim temama i vrlo nepovoljnoj demografskoj strukturi, za koju se neretko optužuju žene, koje ne rađaju dovoljno dece (valjda svima nije jasno kako nastaju bebe), kao i neizbežna priča o neodrživosti sistema penzijsko-invalidskog osiguranja. Dakle, zaključak se iz takvog dominantnog diskursa sam nameće – starih je previše i skupi su. Pa ti živi dostojanstveno, uživaj u svojim zaslugama i bori se protiv, gotovo pandemije, ejdžizma (stara srpska reč za mržnju prema starijima).
Mnogi među najstarijima, danas, drugačije su zamišljali svoju starost, jer su živeli u skladu sa vrednostima u koje su verovali i radili vredno i neprestano, upravo u cilju uživanja u penzionerskim danima i prednostima konačno dovoljnog, katkad i previše slobodnog vremena. A stvari su ispale suprotne od onoga što se očekivalo – prihodi nedovoljni; deca i rođaci daleko; partneri bolesni ili umrli; starost – sramota; zahtevana brzina života – nedostižna; površnost poželjna, često i nagrađivana. Pun svet kojekakvih mreža i platformi za komunikaciju, a čovek sve više sam. I sam, i usamljen.
Možda bi se sve lakše podnosilo da nije straha od starosti
STRAH
Možda bi se, međutim, sve to lakše podnosilo da nije straha. Straha od starosti, i sa njom povezanih strahova, koji su postojali tokom čitavog života, ali su se sada pojačali, jer koraci više nisu tako sigurni, ruke se sve češće zatresu, u glavi zavrti, srce uzlupa, napad nesigurnosti uzdrma celo telo i dušu. O tome da se bore i sede vlasi odavno vide, da i ne govorimo – to bi trebalo da je obična marginalija u odnosu na već nabrojane znake da se nalazite u društvenoj kategoriji 65+.
Mnogi, među kojima sam i sama, oslanjaju se na svoje starije sa punim pravom, kao da je to najnormalnija stvar koja nam pripada. Sa druge strane, vreme i ljubav, koji su nam pruženi, ne cenimo dovoljno, niti imamo vremena da čujemo strahove koji samo što nisu pokucali i na naša vrata . Polako, ali i sve češće, razumem onaj strah koji stiže lagano iz najdubljih unutrašnjih dubina, a zatim, negde posle četrdesetih, udari jačinom uragana, rasturivši sve čaure. Da, govoriću i o smrti, i ona je tu sa nama, nego ne bih previše o njoj da ne pokvarimo onaj privid lepote življenja. A živimo tako da se skoro ni jedan čovek više ne ožali kako treba, jer valja požuriti dalje, brzo još brže, jer možda i pobegnemo.
Smrt se, naravno, ne može prevariti, ona je neumitna i predstavlja jedinu izvesnost, činjenicu koju nije potrebno dokazivati, pri čemu mislim na fizičku smrt, a ne na život posle života, u sećanjima potomaka ili, kod onih zaslužnih – u kolektivnom pamćenju jednog naroda ili, ređe, čitavog čovečanstva. Ponovo dolazimo do straha, kao razumljive i očekivane emocije – koja nam neretko ne dozvoljava da ostarimo “pametno” ili dostojanstveno. Ne govorim o trendu – budi i ostani mlad – iako to nisi, niti to možeš ostati (osim duhom i intelektom), o tom svojevrsnom teroru mladosti po svaku cenu, uz podršku estetske hirurgije i raznoraznih life coauch-a, koji, koristeći, legitimno doduše, naše krize i nesigurnosti, nude svoja “epohalna” rešenja za večnu mladost. Zapravo nas time dodatno diskvalifikuju, tvrdeći da smo nesposobni da se sami, bez njihove “krucijalne” pomoći, suočimo sa sobom, sa našim godinama i svime onim što naše, poodmakle, godine donose. Najčudnije u tome je što im mnogi od nas to i dozvoljavaju, čak ih i dobrano plaćaju, čime se taj svojevrsni paradoks izmešta u neku iščašenu ravan, u kojoj stvarima, ljudima, događajima i pojavama lice postaje naličje i ništa nije onako kako izgleda i kako bi trebalo da bude.
Moguće je da svojim naporima osmislimo i dočekamo starost koja će biti naša najveća nagrada za celoživotni rad
SOLIDARNOST
Zato govorim o samospoznaji, tako nužnoj i preko potrebnoj, naročito u tim nekim, nakupljenim godinama, o času kada je nastupilo vreme da se svode računi, sa sobom, najpre, ali i sa svetom i ljudima koji nas okružuju. I kada bi nam zaključci do kojih smo u tom svođenju došli trebalo da posluže kao putokaz kako dalje, pošto već znamo i prihvatamo da znamo kuda dalje. Prema kraju, dakako, ali nije svejedno kakav će taj kraj biti, ni kako ćemo do njega doći. Opcije koje se, po mom mišljenju, nude jesu: kao – niko, kao – ništa, kao – neko i kao – nešto. Koja će od ovih opcija biti naša krajnja pojavnost – zavisi samo od nas. Moguće je da svojim naporima osmislimo i dočekamo starost koja će biti naša najveća nagrada za celoživotni rad – samo valja raspakovati život i porazgovarati sa sobom, a zatim i drugima, pa da taj “dijalog” bude odraz stihova jednog srpskog pesnika: “Žurim da ostarim, da ni za šta ne marim, da ništa ne kvarim, niti išta pravim, već samo da ćutim, ćutim i starim, verujući da ću smrt da prevarim“.
Neko je (ne mogu da se setim tačno ko, a ne traga mi se za autorom), parafraziraću, vrlo lucidno primetio da polovinu života provedemo čineći razne stvari, koje se, u drugoj polovini života, trudimo da objasnimo, ispravimo i poboljšamo. Nisu retki ni oni koji drugu polovinu svog života provedu stideći se sebe iz svog prvog poluvremena. Ima i onih koji drugom polovinom poništavaju prvu, kao i onih koji su postojali samo polovično – ili u prvoj, ili u drugoj polovini svojih života. No, svi oni, svi mi – starimo i svi ćemo ostariti, ovakvi ili onakvi, prema sopstvenim moćima i okvirima, van kojih vrlo retki mogu.
SNAGA
Da, bojim se . Ne zbog odraza u ogledalu, jer kao što rekoh, današnja medicina je sposobna da sve to popravi do te mere da više ja ne budem ja, ali – ko sam onda, šta sam onda…, zato što ne znam da li ću biti u prilici da svom starenju i starosti dam oblik koji bih želela da ona ima. Ne znam da li ću u sebi naći dovoljno snage da razumno i mirno prihvatim činjenicu da upravo snage, najpre fizičke, a u ponečemu i psihičke, imam sve manje, a da više nemam ni motiva ni volje da je bespotrebno rasipam na stvari koje, kad sve realno sagledam, ni ne zaslužuju da se bavim njima. Ne znam da li ću uspeti da sebi u dovoljnoj meri objasnim sebe – onu bivšu, sadašnju i onu koja stari i koja će ostariti, kao ni da li će mi ta objašnjenja biti dovoljna, i “spasiti dušu”. Ne znam, takođe, da li će moj strah nadvladati samog sebe, odnosno da li će mi, kada proces starenja bude okončan, ostati strah od straha, kao trajno sećanje na to koliko sam uspela da sebe, staru, samospoznam, ili ću nastaviti da se bojim, stareći, bez obzira što sam prihvatila činjenicu sopstvene prolaznosti. I konačnosti.
Ostariću i ostaću mlada. Dovoljno da u svojoj starosti mogu spokojno da uživam
Bilo kako bilo, jedno sigurno znam – ostariću. I ostaću mlada. Dovoljno da u svojoj starosti mogu spokojno da uživam.
