BRANKICA JANKOVIĆ ZA KARAKTER: OPASAČI I UPRTAČI ROZE BOJE

brankica-jankovic

Ono oko čega je potrebno postići saglasnost jeste – kakve i kolike oružane snage Srbija treba da ima – uzimajući u obzir ekonomsku snagu i moć države, okruženje, pretnje i rizike, geopolitičku realnost, aktuelnu, ali i onu koja bi mogla nastupiti, demografska kretanja, motivisanost ljudstva za koje se planira da bude obuhvaćeno služenjem vojnog roka, pa, u krajnjem, i polnu strukturu pripadnika naših oružanih snaga

BRANKICA JANKOVIĆ, poverenica za ravnopravnost, piše za KARAKTER

U javnosti je ponovo aktuelizovana tema vraćanja obaveze služenja vojnog roka, odnosno svojevrsnog njenog „odmrzavanja“, s obzirom na činjenicu da je to građansko pravo i obaveza, pre deset godina, Odlukom o obustavi obaveze služenja vojnog roka, bilo regulisano po principu dobrovoljnosti, naročito uzimajući u obzir Ustavom zagarantovano pravo na ono što je definisano kao prigovor savesti kada je u pitanju služenje vojnog roka pod oružjem.

Zakon o odbrani je predviđao pravo i dužnost svakog građanina da izvršava vojnu, radnu i materijalnu obavezu, a Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi je propisivao da u miru, vanrednom ili ratnom stanju tu obavezu imaju svi građani  Srbije – ta obaveza je, bar ako se slovo zakona doslovno tumači važila za oba pola. Istine radi, nemali broj građanki naše zemlje se i prijavljivao za dobrovoljno služenje vojnog roka, a još veći broj je upisivao, i sa zapaženim rezultatima završavao, Vojnu akademiju – što je svoju kulminaciju imalo 2015.godine, sa završetkom školovanja 136.klase, kada su, prvi put u istoriji naših oružanih snaga  tri prvorangirana bile kadetkinje, potporučnice Vojske Srbije. Taj trend se, na sreću, nastavio, pa smo krajem prošle godine, posle devet godina pauze, ponovo dobili i dve žene kao vojne pilote u našem ratnom vazduhoplovstvu. Nadam se uskoro generalskim oznakama na ženskoj uniformi.

Sviđa mi se norveški model koji omogućava izbor najboljih bez obzira na pol, veru, socijalni status i još neke lične karakteristike

Institucija koju vodim je sve te pozitivne pomake posebno pohvalila i suštinski podržala i podržavaće sve napore  resornog  ministarstva i države u celini na sveobuhvatnijoj primeni UN Rezolucije 1325: Žene, mir, bezbednost – sa jasnom porukom o tome da istinske  ravnopravnosti nema ako ona nije dokaziva u praksi, a ne samo deklerativno.

Stigli smo, dakle, kao država i društvo, dotle da su svi naši građani, bez obzira na pol, podjednako u mogućnosti da svoja građanska prava i obaveze, i kada je u pitanju bezbednost zemlje, ravnopravno ostvaruju – u formi i na način koji je trenutno važećim doktrinarnim dokumentima u toj oblasti predviđen. Dobrovoljno, ličnom odlukom, bez zakonske obaveze – osim obaveze uvođenja u vojnu evidenciju za one koji u određenoj kalendarskoj godini postaju punoletni. U praksi, to je značilo da se punoletni građani muškog pola prijavljuju nadležnom vojno-teritorijalnom organu da ih uvede u vojnu evidenciju, a punoletne građanke su to činile samo u slučajevima ukoliko bi se odlučile da se prijave za dobrovoljno služenje vojnog roka. Naoko nevažna činjenica, ali u formalno-pravnom smislu predstavlja, ipak, odstupanje od slova zakona, koje – u svetlu aktuelizovane dileme o vraćanju obaveze služenja vojnog roka – otvara mnoga pitanja.

Razmatrajući izazove sa kojima se Srbija trenutno suočava, kao i one sa kojima bi se u budućnosti eventualno mogla suočiti, nadležni su došli do zaključka da je potrebno preispitati Odluku o obustavi služenja vojnog roka, mada su, doduše, rasprave na tu temu vođene i ranije – iznošeni su različiti  stavovi, u vrlo širokom dijapazonu – od vraćanja ročnog služenja do isključive profesionalizacije, od tromesečne, šestomesečne obavezne obuke za sve, do primene tzv. norveškog do  tzv. izraelskog modela, sa višegodišnjim služenjem za pripadnike oba pola, do toga da nam oružane snage uopšte nisu ni potrebne, od uspostavljanja malobrojne profesionalne i vrhunski opremljene i obučene vojske, do vraćanja koncepta naoružanog naroda

Ono oko čega je potrebno postići saglasnost jeste – kakve i kolike oružane snage Srbija treba da ima

Pitanje – da li je Srbiji potrebna vojska – mislim da nije realan predmet rasprave ni za koga ko testira realnost i verujem da je svako svestan činjenice da Srbija i mora i treba da ima svoje oružane snage. Ono oko čega je potrebno postići saglasnost jeste – kakve i kolike oružane snage  treba da ima – uzimajući u obzir ekonomsku snagu i moć države, okruženje, pretnje i rizike, geopolitičku realnost, aktuelnu, ali i onu koja bi mogla nastupiti, demografska kretanja, motivisanost ljudstva za koje se planira da bude obuhvaćeno služenjem vojnog roka, pa, u krajnjem, i polnu strukturu pripadnika naših oružanih snaga. Lično, sviđa mi se norveški model jer mi deluje realno i prihvatljivo za naše prilike, omogućava izbor najboljih bez obzira na pol, veru, socijalni status i još neke lične karakteristike – to je koncept u kome odlazak u vojsku nije samo moranje već privilegija. Drugim rečima, iako Ustav Norveške naglašava da svaki građanin/ka ima obavezu da služi vojsku, samo izabrani će biti pozvani na vojnu obuku. Kriterijumi za selekciju zasnovani su na opštem znanju, fizičkim sposobnostima, mentalnom zdravlju i ličnoj motivaciji. Selekciju mladi doživljavaju kao veliko takmičenje i uglavnom se trude da pokažu najbolje od sebe. Posebno se vodi računa o ličnoj motivaciji pa se retko dešava da na odsluženje vojnog roka bude pozvan onaj koji to i ne želi. Kažu da je ovaj model hibridni model i možda mi se baš zbog toga i dopada jer prestavlja “win – win” situaciju.

Uostalom, ćerke ove zemlje nebrojano puta su to dokazale i pokazale, i hrabrošću, i odanošću, i patriotizmom, i žrtvom – kad je trebalo. Opasači i uprtači ionako nisu roze boje.

naslovna karakter broj 11

Share