MILA POPOVIĆ ZA KARAKTER: “E, MOJ BEOGRADE”

mila-popovic

O našem gradu danas odlučuju ljudi koji Beograd niti vole niti razumeju

MILA POPOVIĆ, predsednica beogradskog odbora Stranke slobode i pravde, u stalnoj kolumni Štikla na kaldrmi za KARAKTER

mila-popovic

Pristala sam da budem kolumnista Karaktera. Ne bez straha. Najavila sam da ću prvo pisati o mom gradu. O Beogradu. A onda je umro Đorđe Balašević. I ja sam ostala bez reči. Preslušavajući stihove uz koje smo se smejali, plakali, rasli, ljubili, plesali, uspavljivali, budili, opijali i treznili i surfujući kroz tugu koja se prosula po društvenim mrežama, naišla sam na njegove reči koje je uputio mom gradu na jednom od onih njegovih beogradskih koncerata. Bio je kasni decembar, 2016. godine, a Đorđe Balašević je u pauzama svojih pesama rekao:

“Svaki dolazak u Beograd je bio maturski, svaki koncert u Domu sindikata, posle u Sava centru, uvek dokazivanje, Beograd je bio glavni grad i bilo je potrebno puno, da vrediš puno, da uradiš puno, da se probiješ od mosta do Makedonske ulice i dalje. Imao sam tu sreću da upoznam, ne, da sretnem i Batu Stojkovića i Paju Vuisića, da upoznam Čkalju, Duška Radovića, Miru Trailović, Dragana Nikolića… kako da stane tu, u te dve, tri reči koje bih ja mogao da kažem Beogradu. A onda, opet, upalim onaj nesretni televizor, gledam one prenose iz Skupštine, gledam „ajfonke“, zmajeve od Šipova, gledam tipove koji bacaju Francuze sa zidina zato što imaju šalove malo drugih boja, seku šape psima, i mislim, možda i može da stane sve u tri reči…. E, moj Beograde”

Beograd čine ljudi, ne samo ljudi koji su u Beogradu rođeni i koji ovde žive već svi ljudi koji vole Beograd. Zato je Beograd tako veliki. Zato je Beograd i Đoletov grad.

Čekamo da se Beograd probudi, da sam kaže “dosta” onima koji nad njim sprovode urbanistički, ekološki i kulturni genocid

Naš grad je danas tužan. O našem gradu danas odlučuju ljudi koji Beograd niti vole niti razumeju. A mi, koji Beograd volimo, kao da stojimo sa strane i ponavljamo Balaševićeve reči –  E, moj Beograde. I svi nešto kao čekamo. Čekamo da se Beograd probudi, da sam kaže “dosta” onima koji nad njim sprovode urbanistički, ekološki i kulturni genocid. A Beograd ne može sam. Potrebni smo svom gradu. Potrebni su mu ljudi koje je Đorđe Balašević opisao u pesmi “Duet “ kojom se oprostio od Kemala Montena:

Al’ tako ponekad

sa mesta se ne pomakneš

a opet svima odmakneš

nekad ostati znači trajati.

Ako se ne pomaknemo onda će Beograd kakvog volimo trajati. Samo ako se ne pomaknemo neće biti žičare na Kalemegdanu, besramnici neće srušiti jedan stari most zbog kojeg je beogradski profesor Zarić besmrtan, neće biti jarbola zabodenih u srce grada, kockama nam neće okivati uspomene na događaje koji su menjali svet oko nas, prestaće da nam betoniraju sećanja na mesta gde su nas deke naučile da vozimo bicikl, neće nam otimati bazene na kojima smo naučili da plivamo, neće seći drvo pored koga smo  prvi put stidljivo dodirnuli ruku nekog koga i danas volimo, neće nam ukidati parkove u kojima su naša deca napravila prve korake… Ako ostanemo i odbijemo da se pomerimo, zaustavićemo prekopavanje tela i duše našeg Beograda.

Đole, hvala ti na svemu.

Na nas je red. Zbog tebe, zbog nas, zbog nekih novih klinaca u Beogradu mora da se peva “Živeti slobodno”, baš  kao nakon Petog oktobra koji ne bi ni došao da ti sve vreme i za sve nas nisi uvek na svome mestu stajao.

KARAKTER

Share