BRAJAN RAŠIĆ ZA KARAKTER: NISAM IMAO VREMENA DA SE UOZBILJIM

brajan

Kada bismo nabrojali makar polovinu svetskih muzičkih zvezda koje je fotografisao tokom poslednjih 40 godina, ispisali bismo ceo magazin. Od Rolingstonsa, Dejvida Bouvija, Ejmi Vajnhaus, Igija Popa, Enija Lenoksa, Erika Kleptona, Dženesis, Dejvida Gilmora, preko jugoslovenskih muzičkih zvezda osamdesetih, do di-džejeva i MTV zvezda 21. veka.

A on je, pored urođenog dara da zapaža detalje i slikovito se izražava, samo spojio svoje ljubavi prema muzici, koncertima, fotografiji, filmu. I napravio ogromnu svetsku karijeru, ovekovečio jednu muzičku epohu

BRAJAN RAŠIĆ, jedan od najvećih svetskih rock fotografa, u svojevrsnoj profesionalnoj i životnoj ispovesti, za KARAKTER

Piše Željka Zebić

Brajan Rašić danas živi zvanično na dve adrese: onoj u Londonu, ali i ovoj na Dorćolu, gde je 1954. rođen i odrastao. Priseća se kako je sa drugarima ispred porodične kuće igrao klikera a na mermernim stepenicima tapke, istim onim stepenicama na koje je, kada je uvedena linija 24, pravo sa srednjih vrata autobusa ulazio bukvalno u dom roditelja.

Posebne slike vezane su za Kalemegdan, otac mu je radio u Vojnom muzeju, pa se tu često igrao. S majkom je voleo da ide na nekadašnju pijacu u Jovanovoj ulici. Tada bi mu, zadivljenom ribama u akvarijumu, kupovala malog soma, kojeg bi on posle danima čuvao u dunstflaši i hranio.

Išao je u Osnovnu školu “Janko Veselinović”, a osmi razred je završio u “Pero Popović Aga” (danas „Mihailo Petrović Alas“).

„Taj period osmog razreda mi je vrlo bitan, odjednom sam se osetio kao dečak. Do tada sve je bilo aseksualno, bili smo deca, živeli kao jedan, zezali se i šalili, a onda sam odjednom kao new kid in town postao neko kome prilaze.“

Nemam ja onu priču: i onda mi je tata kupio foto-aparat. Ili: tražio sam da mi ga kupi

U istom kraju je završio i gimnaziju, Prvu beogradsku. Kaže, sve mu je bilo tu, iza nekog ćoška: Čika Danilo je prodavao najbolje karamele i ratluke, u piljarnicu ga je majka slala da kupi dve štangle tamne čokolade za kuvanje, kod čika Galeba je nabavljao školske sveske, a od čika Koste Dumuševskog kupovao je najbolji hleb i burek.

„Sećam se kad naručim burek, pa ga stave na onaj debeli papir, nisu ga ni uvili a mast je već probila, pa oni stave još dva, tri papira. Nije se štedelo ni na papiru, svega je bilo. Sve se dešavalo na ulici. Mama bi me zvala da mi da parče hleba i masti, a ja bih žurio da gledam kako golubari, kojih je bilo dosta na Dorćolu, puštaju svoje golubove da lete i kako se vraćaju. Bilo je neke magije u tome. Ceo svet je bio tu. Od svega toga danas nema ništa.“

Brzo su me prozvali Festoje, jer sam već na prvom FEST-u 1971. odgledao 15 filmova, išao na svaki sledeći, a već na trećem gledao po pet filmova dnevno

Pamti decu iz kraja, i priča kako je njegova drugarica iz razreda, Sanija, inače, Romkinja, imala pletenicu skoro do zemlje. I kako je predsednica razredne zajednice molila Sanijinog tatu da joj dopusti da se ošiša.

Oduvek je voleo slike, ne samo fotografije, već i filmove koje je često gledao u bioskopima.

rijana

Fotografisanje je počeo sa tatinim foto-aparatom, marke Zenit.

„Nemam ja onu priču: i onda mi je tata kupio aparat. Ili: tražio sam da mi ga kupi. Nisam smeo ni da kažem kad bih uzimao njegov foto-aparat. Ali, moj ujak je živeo u Švajcarskoj, pa sam tako došao do tog nekog Kieva koji sam koristio. Kiev je bio sjajan, metalni, težak, imao je dobar objektiv. Bilo je to u sedmom osnovne. Počeo sam da slikam, a zatim nosim kod Foto Vojina u Vasinoj ulici da mi razvijaju te prve filmove.

Vrlo brzo sam preko društva došao do tih nekih načina i kako razvijati filmove, i krenuo da sam pravim fotke. Fotkao sam i neke koncerte što mi je bilo najnormalnije, onako, za sebe, pravio slike, delio ih drugarima. Na moju veliku žalost, nisam znao sve kako treba, pa sam neke filmove izgrebao ili davao drugarima da prave slike. Dosta toga se oštetilo, ali to je cena neznanja. U to vreme bili su samo crno-beli filmovi što je velika stvar jer i danas, i uvek i oduvek crno-bela fotografija je zakon, iako nemam ništa protiv kolora.“

Ujak me je 1973. pozvao da odem s njim u Cirih. I tu počinje moje saznanje o tom nekom drugom svetu

Zbog te svoje ljubavi prema crno-beloj fotografiji Brajan danas ima neverovatne fotografije Dejvida Bouvija i Princa, ali i brojnih drugih zvezda osamdesetih. Tih godina u štampi su i objavljivane uglavnom crno-bele slike.

„Takvo je vreme bilo. Tragedija je da sam ja te neke originale slao u redakcije, onda su oni završavali kojekuda, ljudi su mi govorili da su moje slike viđali po buvljim pijacama, te originale slajdova upotrebe i bace, nije postojao pravi odnos prema tome. Ali crno-beli negativi, to ostaje.“

Pre odlaska u London sam neko vreme ovde radio i kao turistički vodič. Istorija kaže da su, kada sam vodio maturante na ekskurzije na Taru, među njima bili i Bajaga i Duca Marković

Ti si praktično otišao iz Jugoslavije dok je ovde bilo lepo ili smo bar verovali da je tako?

„Ja mislim da jeste bilo fenomenalno. U prolazu kod hotela Balkan je bio jedan mali kiosk, tu su Bane i Boda, koji su mi postali vremenom prijatelji, prodavali New Musical Express, Melody Maker (britanski muzički magazini), pa i Bravo i druge muzičke magazine. Kada sam imao para kupovao sam ih, kad nisam, čitao sam ih tamo kod njih.

Brzo su me prozvali Festoje, jer sam već na prvom FEST-u 1971. godine odgledao 15 filmova, išao na svaki sledeći, a već na trećem FEST-u gledao po pet filmova dnevno. Koncerti su tada još bili retki, ali kad bi došli Tina, Džetro tal ili Dip Parpl, stavio bih aparat ispod jakne, a kad ugase svetlo, stao ispred bine i fotkao. Nije bilo fotografa, nije bilo nikakvih zabrana.

Fotografisao sam i umetničke fotografije. Pogledaj, svuda oko nas su neke slike! E, tako sam i ja fotkao sve, posebno na početku. Devojke, društvo, po žurkama, postojala je neka lepota kad neko zna da si ti fotograf. Onda hoće da ih slikaš, da se slikamo, nije bilo da smo svi fotografi kao danas. Ne sećam se da sam ja tu bio nešto poseban, ali sam imao neke privilegije, jer sam umeo nešto što drugi nisu.“

Radio sam u jednom restoranu, prao sudove, tačnije slagao ih u mašinu, uključivao je i vadio ih iz nje. Nikad nisam računao da ću tamo da ostanem, otišao sam „onako“

zena

Kada su prošli gimnazijski dani, Brajan je upisao turizam na Prirodno-matematičkom fakultetu, ali se studijama nije posvećivao. Godinu kasnije, 1973. ujak ga je pozvao da ode s njim u Cirih.

„I tu počinje moje saznanje o tom nekom drugom svetu. A šta je meni bio drugi svet? Cirih mi je bio lep, ali nekako sterilan i nenormalan, ovde sam imao prijatelje a tamo nisu toliko druželjubivi. Ali, 25. septembra te godine ja sam prvi put gledao Rolingstonse, u Bernu. Kasnije, i mnoge druge. Najlepše stvari su mi se dešavale na tim koncertima. Gledao sam i Ravi Šankara, Rorija Galagera, Kita Džareta, King Krimson. Za sve njih sam znao jer je, i dok sam bio ovde, postojala moja velika ljubav prema muzici, paralelno s onom prema fotografiji i filmu. I odjednom ih tamo sve vidim!

Radio sam u jednom restoranu, prao sudove, tačnije slagao ih u mašinu, uključivao je i vadio ih iz nje. Nikad nisam računao da ću tamo da ostanem, otišao sam „onako“. Od zarade sam kupovao ploče, toliko da sam se pola godine kasnije vratio kući sa čak 50, jedva sam ih doneo vozom.“

Od zarade sam kupovao ploče, toliko da sam se pola godine kasnije vratio kući sa čak 50, jedva sam ih doneo vozom

Po povratku, Brajan se zaposlio u čuvenoj turističkoj agenciji Jugoturs. Jednog dana im je šef rekao da ima praznog mesta na letu za London. Brajan je pitao može li on da ide i šef je potvrdno odgovorio. Tako je počeo da odlazi u London sve češće, sve do 1979. godine kada je tamo počeo i da živi.

„Pre odlaska sam neko vreme ovde radio i kao turistički vodič. Istorija kaže da su, kada sam vodio maturante na ekskurzije na Taru, među njima bili i Bajaga i Duca Marković. Kasnije smo se često viđali, ostali smo drugari, naravno.“

U Londonu je radio između ostalog i kao barmen, da bi zaradio i za karte za brojne koncerte koje su koštale tri, četiri funte. A onda je našao način kako da ih ne plaća.

„Niko meni nije ništa rekao, ništa nisam znao. Jednostavno sam pozvao kompaniju ploča, predstavio se kao fotoreporter iz Jugoslavije, dobio bih „photo pass“ i otišao na koncert. Rekao bih da radim za Džuboks, govorio sam to samo da bih ušao džabe, moje fotke još niko nije objavljivao.

I desi se da mi se jednom u Atlantic Recordsu javi neki Danijel koji je bio press officer (zaposleni zadužen za predstavnike medija, prim.aut.), rekoh mu da bih slikao Led Cepelin na koncertu u Briselu. Za koga? Za Džuboks. On se oduševio jer je, na moju žalost, znao za časopis, poznavao i Vicana Vicanovića (čuvenog fotografa) i rekao da nema problema ako redakcija pošalje telefaks.

Šta ću sad? Smislim da pozovem mog Ducu koji je radio na centrali u Jugotursu i zamolim da me, nekako, spoji sa redakcijom Džuboksa. Tamo naletim na urednika Ćiru, kažem da mogu da im slikam koncert ako pošalje telefaks. Zamisli, zove te tako neko koga ne znaš. Ali Ćira je poslao.

Isplatilo mu se, i meni je, stvarno sam slikao Cepeline na tom, kako se ispostavilo pretposlednjem koncertu. Iz Brisela su otišli u Beč i onda je umro Bonam (Džon Bonam, bubnjar, preminuo krajem septembra 1980. godine). Ja sam poslao slike, izašli su i neki posteri koje je Lada Džuboks izdavao. Tako je krenulo. Slikaj ovo, slikaj ono, umeš li i da pišeš, pa ja pošaljem i fotke i tekst. Kada su osetili da sam O.K, rekli su mi da u Londonu imaju čoveka koji piše za njih.

Tako sam se sreo sa mojim Sašom (Svetislav Saša Stojanović, živeo je i radio u Londonu, pisao za tada jugoslovenske časopise Džuboks, Rock, a sa Brajanom je činio čuveni tandem Saša&Raša), on je bio novinar, ja fotograf, i družili smo se, zajedno radili. Vrlo brzo je počelo jedno divno vreme, tih osamdesetih je bukvalno ceo svet bio u Londonu.“

Od jednog do drugog koncerta, od jednog do drugog posla. Čuli bi za njega, pitali može li da uradi i za njih, on bi uradio, pa bi ga zvali treći, četvrti. Ljudi bi videli kako radi, ponudili mu posao ili prijateljski predlagali gde da ide. Tako je njegove slike videla 1983. godine i Hana Džordan koja je tada radila za časopis Pop Rocky i predložila mu da ih odnese u agenciju „Rex“. Otišao je, primio ga je Džon Selbi (agenciju je osnovao Frenk Selbi), i tako počeo da radi za njih sve dok je agencija postojala i dok ih nije preuzeo „Getty“.

sting

Znao sam šta smem a šta ne. Koliko se puta desilo da sam sa Stonsima, pitam Mika da ih slikam, a on samo kaže: ma ne, zaboravi

Kako je dolazilo do saradnje za muzičkim zvezdama, pa i one sa Rolingstonsima?

„Ja kad bih se ponovo rodio, e onda bih bio daleko, daleko veći fotograf nego što jesam. Zato što su uvek mene svi zvali, ja nisam nikad zvao da nekog pitam. To ne može da se nauči, znaš. Ima ljudi koji su prodorni, ja nisam umeo. Kad me neko pita da radim za njega, ja kažem – naravno. Tako je bilo i sa Stonsima, ja njima sam da se ponudim, nikad mi ne bi palo na pamet.“

Pored njih, slikao si stotine vrlo zvučnih i impozantnih imena iz sveta muzike, putovao s njima, provodio nedelje i mesece. Čini mi se kao da si znao vrlo jasno da povučeš liniju između prijateljstva i saradnje?

„Ne, jasno je to, postoje ti neki susreti gde se ljudi i obraduju i nasmeju kad te vide, neki su topliji, neki hladniji ali sve je to posao. Činjenica je da nisam bio privatno s tim ljudima, uvek su oni nešto radili, kako da se drugačije osećam kao deo nekog posla. I drugo, treba reći i ovo: nije se sve dešavalo baš pred mojim očima, neke stvari se trude da fotoreporteri i novinari ne vide. Do osamdesetih godina jeste bio haos, ali ja sam počeo da radim na kraju tog haosa a na početku perioda kada su mnogi, pogotovo velike zvezde, znali šta i kako rade.

Krenulo se sa uvođenjem pravila. Ranije si mogao da radiš šta hoćeš, a onda je bilo moguće snimiti recimo po tri pesme na koncertu. Rolingstonsi  su dozvoljavali da se slikaju dve pesme, ja sam naravno snimao ceo koncert, to su posebne privilegije, ali ja sam tada radio za njih, počev od 2006. godine i koncerta u Rio de Žaneiru, na plaži Kopakabana.

I pre te saradnje, sećam se da sam išao s njima ’94-te u Vašington, kada su puštali fotografe sa dve strane bine, u tri grupe po 10 fotografa, ludilo. Kako smo Hogan (Dave J. Hogan) i ja došli specijalno zbog toga, pitali smo i telohranitelj nam je dozvolio da ostanemo i kada su svi iz prve grupe morali da izađu. Tako smo fotkali još recimo devet pesama.

Kasnije su svi krenuli sa varijacijama na temu kako otkačiti fotografe i novinare. Limitirali su koliko sme da se snima, odakle, nalazili izgovore da smetamo i ometamo sve dok nisu počeli da nas teraju. Nisam bio prisutan, ali najbolja od svih priča na tu temu je ona kada je Bob Dilan na koncertu u Londonu dozvolio fotografima da, pod nadzorom, svaki napravi samo jedan snimak. I to u vreme analognih aparata!

Recimo, Lejdi Gaga nema fotografa, njen čovek slika prvi koncert na turneji i posle deli te fotke. A i kada nam je dozvolila fotkanje koncerta, bilo je to s pozicije kao kada bi u beogradskoj Areni bio na suprotnom kraju u odnosu na binu i to na drugoj galeriji.

Znači, trudili su se da nam ne daju da ih slikamo. Još dođe nas nekoliko, stojimo jedni kraj drugih, tu su podignute ruke, oni se kreću, smetamo jedni drugima, ne vidiš dobro ali niko te ne pita. Došao si i moraš da imaš fotku, neko možda ima sreće da ima bolju, ali svi uglavnom imamo iste fotke.“

rolingstonsi

Kad bih se ponovo rodio, e onda bih bio daleko, daleko veći fotograf nego što jesam. Zato što su uvek mene svi zvali, ja nisam nikad zvao

Kada je postao fotograf Stonsa, ipak su ljudi iz grupe imali kompletan nadzor nad onim što bi snimio i odlučivali kada, kako i koliko će trajati snimanje ako nije reč o koncertu, i koje slike će biti objavljene.

„Brzo sam naučio da im recimo maltene ni ne pokažem fotke sa prve dve, tri pesme i pustim da se objavljuju. Za njih kao i za druge velike bendove ti moraš sve sam da uradiš: islikam ih, odem u hotel, onda celu noć radim, pregledam, obrađujem slike i ujutru u devet sati dođem na prezentaciju tih mojih slika kod njih, pa oni kažu koja u javnost može, a koje ne može.“

Da li si bio u prilici da snimiš i trenutke koje bi oni na fotki voleli da ostanu daleko od očiju javnosti?

„Nisam, znao sam šta smem a šta ne. Koliko se puta desilo da sam sa Stonsima, pitam Mika da ih slikam a on samo kaže: ma ne, zaboravi. Ali sam imao situaciju sa Dejvidom Bouvijem na jednom partiju posle njegovog koncerta – fotkao sam njega sa Meg Rajan s leve i Raselom Krouom s njegove desne strane. Nije ta fotka nastala usput, nisam slikao a da nisu pristali, moralo je sve organizovano da bude. Agencija je napravila sliku gde stoje ovo dvoje jedno pored drugog, a Bouvi pored njih, ali ispod piše „digitalna manipulacija“. Nije niko lagao, to je kao legitimna stvar, i svi su to objavljivali, prosto neverovatno, ali ja nisam slikao njih dvoje zajedno.“

Bilo je situacija kada su to što je uvek raspoložen da one koji ga zamole fotografiše sa poznatima, ljudi zloupotrebljavali. Upravo na tom istom partiju, takođe sa Raselom Krouom.

„Kada se završio parti ja sam kao i svake noći svoje filmove odneo i ubacio u sanduče agencije Rex, time je moj posao završen i otišao sam kući. Međutim, jedna od fotki je izašla čak na 3. strani The mail on Sunday.Evo o čemu se radilo.

Te večeri je tu bila i neka novinarka BBC-ja, molila da je slikam sa Raselom, on pristao, ja fotkao i to je to. Ona je novinama, koristeći tu moju fotku kao „dokaz“ pričala da je Rasel muvao, da je otišla s njim i do hotela, ali nije htela i da uđe. Priča bez priče (story with no story) za koju je dobila ozbiljne pare. Doduše, dobila je istog dana i otkaz u BBC-ju. Iako s tim nisam imao ništa, moje fotke su sve bile u agenciji, gospodin Alen Dej iz agencije je odlučio, zato što sam bio pošten, da mi isplati ceo iznos od prodaje fotke, a ne kako je to obično po ugovoru pola-pola. Bio je to iznos od kog može lepo da se živi ceo mesec u Londonu“.

Mnoge od njegovih fotografija nisu samo dokumentarne već i čista umetnost. Delimično i zbog toga što je bio svedok nekih u svetu muzike specifičnih trenutaka. Brajan je radio i sa pokojnom Ejmi Vajnhaus, te je, kao deo njenog tima, fotografisao zvanično njen poslednji koncert 2011. godine. Kako to život ume da namesti – u Beogradu. Koncert na koji je kasnila, vrlo loše izvodila pesme, nesvesna gde je, pa je i s bine izašla pre vremena.

Kada je Ejmi Vajnhaus u pitanju, ništa ja tu nisam specijalno uradio, samo sam gledao tu tragičnu priču ispred sebe i kao njen fotograf to fotkao

Uspeo je da uhvati neverovatan trenutak u kojem se na Ejminom licu i držanju tela vide sav teret i tuga koje nosi u sebi, napravi fotografiju za koju je te godine dobio nagradu britanskog lista Gardijan.

„Kada je Ejmi u pitanju, ništa ja tu nisam specijalno uradio, samo sam gledao tu tragičnu priču ispred sebe i kao njen fotograf to fotkao. To bi uradio bilo ko drugi, nisam skroman, to je tako.

Međutim, te fotke nisam odmah pustio, nisam ih dao ni agenciji. Dok je bila živa bila je moj klijent i ja sam je normalno štitio, ali kako te fotke pokazuju šta se u njoj dešavalo, kada je pronađena mrtva par nedelja kasnije, smatrao sam da je u redu da ih pustim u javnost.

Tu jednu posebnu fotku su koristili mnogi, na primer magazin Štern (Stern, Nemačka). Moja prijateljica Lidija koja živi u Frankfurtu me tada zvala telefonom da mi ispriča da je videla u jednom restoranu. Neki ljudi su maltene plakali dok su u Šternu gledali tužnu sliku Ejmi. Baš je hevi slika.

Ovaj 21. vek počeo je sa ubrzanim razvojem digitalne tehnologije. Naravno, Brajan se i na to navikao, kao i na digitalne kamere. Već 2000. je imao prvo snimanje upravo jednom takvom, i to baš u Stokholmu na MTV Europe Music Awards. Agencija Rex je dobila da radi taj veliki posao sa MTV i, naravno, Brajan je bio fotograf.

„Mislim da se u Evropi nikad posle toga nije desilo da u jednoj večeri bude toliko zvezda, i Madona, Robi Vilijams, Kajli Minog, Spajs grls, Dženifer Lopez…U to vreme je postojao digitalni foto-aparat Nikon D1 i imao je jako malu rezoluciju. Rex je kao firma napravio najveći posao za MTV u istoriji, digitalno smo sve radili i sve je odmah otišlo u medije. Sve te fotke bile su male rezolucije, to je grehota. To su te negativne stvari.“

I na ovim našim prostorima je fotografisao. Dao je slike koje je za svoju dušu radio na čuvenom koncertu Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme 1977. godine. Objavljene su na remasteru njihovog albuma, pre nekoliko godina. I kada ga je u Beogradu 1981. godine pozvao urednik Džuboksa da fotografiše bendove za koje u Londonu tada nije čuo a ovde su krenuli da stvaraju istoriju: Idoli, Šarlo akrobata, Električni orgazam.

S našim zvezdama si, za razliku od svetskih, tada postao i do danas ostao prijatelj.

„E, ovde je sve malo, tamo je veliko, to su ljudi koji obilaze svet. Nemaju vremena da se bave detaljima. Ovde su mnogo više povezani prijateljstvo i posao. Ali i mentalitet je drugačiji, sve je drugačije. Meni je normalno, većinu ljudi kad sretnem ako se ne znamo upoznamo se, ovde to tako funkcioniše.

Kažem ti, sad sam sedeo sa Canetom i Bajagom, to su mi sve drugari, znamo se 100 godina i priča ima koliko hoćeš. Vlada (Divljan) mi je stvarno bio drag prijatelj, kao i Gile, ma svi.“

Da li je to možda razlog što si sad kada si zvanično u penziji, odlučio da se vratiš?

„Nisam se ja vratio, meni se to jednostavno desilo. Otišao sam iz druge države, sada je sve drugačije. Pre dve godine počeo sam češće da dolazim u Beograd, kupio stan, imao neke planove, ideju da putujem po svetu, ali u stvari zbog pandemije nisam bio u Londonu od marta prošle godine (otišao je pre nekoliko nedelja, prim.aut.).

Jednostavno, moj život tamo je bio rad. Nisam kopao u rudniku, moj posao je bio zezanje, išao sam na najbolje žurke, koncerte, ali sve to sad ne postoji, London je mrtav grad. Razmišljao sam ovako: sviraju Status quo. Njih sam slikao sto puta, u svim postavama, svuda, kome to treba? Na koncert dođe 20 fotografa, svi imamo iste slike, gledam, oko mene neka deca rade, a ja još uvek pravim više para nego svi oni zajedno. Jer, dok ti i ja ovde sedimo, moje slike se prodaju, „Getty“ ima preko 100.000 mojih slika, svakog meseca od njih dobijem uplatu.

Stil života u Londonu je da ljudi nemaju vremena. Istina je da sam sebi ovde lepo organizovao život, prvi put sam naučio da mi bude lepo i kada sam sam. Imam svoj komoditet da mogu da čitam, gledam filmove, slušam ploče, da radim šta hoću, svakodnevni socijalni život je ovde na nivou. Imam i tamo drage prijatelje, ali ovde, ovde su prijatelji nekako više prijatelji. Teško je to objasniti. Na kraju ja sam ipak to što jesam, ja nisam Englez. To kažem sa velikim poštovanjem, sve što imam i sve što sam uradio u životu, sve mi je tamo. Prvo sam ja postao Englez, pa žena, moje dve ćerke su Engleskinje.“

Brajane, štošta se promenilo, ali ti i dalje imaš istu energiju?

„Na neki način, valjda zahvaljujući mom poslu i načinu života, kao da nisam imao vremena da ostarim. To je neka moja privilegija u životu. Ja sam ostajao, oko mene su bili sve mlađi ljudi, zaostajao sam za svojom generacijom na neki način. To su neverovatne stvari.

Često sam išao na koncerte da snimam, i vremenom primetio oko sebe sve mlađu publiku. A publika se ne menja, mlada kao i uvek, samo sam ja malo odrastao pa mi izgleda mlađe, jer se neke stvari ne menjaju. A kad je čovek sa tim mladim ljudima on je deo svega toga i niko ga ništa ne pita. I to je to nešto što je mene održavalo, valjda nisam toga bio svestan.

Menjaju se ljudi u zavisnosti od godina koje žive, mnogi ljudi shvataju određene periode života, kao – to je tako kako je. I onda postanu „ozbiljni“, šta god da je to. Nisam imao vremena da se uozbiljim, volim tu svoju neozbiljnost. Mene niko ne gleda po godinama.“

brajan

I na kraju, priznajem Brajanu da na dešavanjima na kojima se srećemo gledam kako on fotografiše, kako drži aparat ili mobilni telefon. Isto kao i mi ostali, ali uvek su slike koje je on snimio –  najbolje! Kako, u čemu je tajna? Uz osmeh odgovara:

„Evo ti jedan bizaran odgovor: ja kada bih to znao, ja bih to onda patentirao i prodao. Jednostavno, ne znam“.

KARAKTER

Share