MILA POPOVIĆ ZA KARAKTER: BITI ŽENA U SRBIJI JE BOLNO

Da bismo uspeli, svi koji su žene vređali, omalovažavali, eksploatisali na poslu ili kod kuće, maltretirali na bilo koji način, tukli, zlostavljali, napastvovali, moraju biti sankcionisani i pravno i moralno. I sve to bez ali. Sve to po zakonima koji će biti mnogo rigorozniji. I sve to javno. I sve to jednoglasno

MILA POPOVIĆ, predsednica beogradskog odbora Stranke slobode i pravde, piše za KARAKTER

mila-popović

Govoriti o statusu žena u danima kada državni sekretar u Vladi Srbije, Svetozar Vujačić, politizuje bol žrtava nasilja, je pre svega bolno. Boli koliko čovek kome platu isplaćujemo svi, da bi savetovao Aleksandra Vulina, ministra policije, koji bi trebalo da čuva i zaštiti svu našu decu, ne razume pakao sobe o kojoj pričaju najhrabrije od nas.

Govoriti o statusu žena u društvu, u kome voditelj  jutarnjeg programa televizije Pink, Predrag Sarapa, ismeva bol žena koje je neko ko treba da ih uči, zlostavljao, takođe, je bolno.

Govoriti o statusu žena u društvu u kome Dragan J. Vučićević, glavni i odgovorni urednik paradržavnog tabloida Informer,  mesecima primitivno vređa novinarku Žaklinu Tatalović, je bolno.

Govoriti o statusu žena u društvu u kome advokat Predraga Koluvije, zaštićenog proizvođača marihuane, novinarki Jeleni Zorić preti ubistvom samo zato što radi svoj posao, je bolno.

Bolno je govoriti o statusu žena u društvu u kome su Zorica Stojanović, Marina Milenković, Violeta Arsovski, Suzana Milutinović, Ivana Vukosavljević,Sunčica Ivanović i Sanja Stefanović u Medicinskoj školi, u Ćupriji ostale bez posla samo da bi još jednu platu dobili poslanici u Narodnoj Skupštini Republike Srbije, Vladimir Orlić i Aleksandar Martinović.

Da smo pobedili ideologiju srpskog mačizma, koji počiva na ideji o superiornosti jednog pola, znaću kada negde vidim tekst u kome neko piše o statusu muškaraca u društvu. I namerno kažem ”pobedili”, a ne “pobedile”, jer ovo nije naša, već civilizacijska borba

Govoriti o statusu žena u društvu u kome su profesorka u gimnaziji u Beloj Crkvi, Marija Petrović Stanković i njena trudna koleginica Mirjana Mitrović, kao i učiteljice iz mesta Stapari kod Užica, Vesna Kovačević i Biljana Crnić, ostale bez posla jer su odbile da botuju i idu na mitinge režimskih stranaka, je bolno.

Govoriti o statusu žena u društvu u kome je Marija Lukić prošla kroz medijskog, ali i životnog “toplog zeca”, samo da bi zaustavila iživljavanje seksualnog predatora, čuvenog Jutke iz Brusa, je bolno.

Bolno je govoriti o statusu žena, kada znamo da smo bez obzira na znanje i sposobnost često manje plaćene od muškaraca i kada radimo iste poslove.

Govoriti o statusu žene u društvu u kome Slavica Burmazović, kojoj je muž oteo i odveo troje dece u beli svet, nema neupitnu i svaku pomoć institucija ove države, je bolno.

Da bismo uspeli potrebno je da prestanemo da se lažemo, da prekinemo domaću žensku omertu, da stid zbog toga što nam rade, zamenimo sa ponosom, jer se protiv toga borimo

Govoriti o statusu žena u društvu, u kome je 26 žena stradalo u porodičnom nasilju samo u prošloj godini je bolno.

I mogla bih da nabrajam do sutra. Postoji jasna veza između svake od ovih priča. Ona je u ignorisanju. Ignoriše se nasilje, eksploatacija, uvrede, potcenjivanje, bol, modrice, suze … Tom čuvenom ćutanju žene se u Srbiji uče. Tim ćutanjem nasilnicima se daje pravo da određuju kako će se žene u Srbiji osećati. Zaključak je jednostavan.

Biti žena u Srbiji je bolno.

I ne može se to sakriti imenovanjem žene na mesto premijera, imenovanjem, ni sama ne znam koliko ministarki u Vladi Srbije, radnim grupama i sličnim podvalama , smišljenim da problem relativizuju. Problem je tu svuda oko nas. Problem je u očima devojčica koje više ne znaju ni da li smeju da žele da glume, jer postoje oni koji postavljaju neverovatna pitanja žrtvama, braneći prosvetnog radnika, koji je zloupotrebio poverenje i iživljavao se nad učenicama, koje su sanjale da budu glumice. Problem je u primitivnim pogledima na ulici, glasnim, neumesnim komentarima, pitanjima da li ste rađali na razgovorima za posao, glupim vicevima, stereotipima o konobaricama, medicinskim sestrama, sekretaricama, novinarkama, maserkama, pevačicama… Problem je u smanjenim platama za porodilje i trudnice. Problem je što je Jutka, koji je ukrao osmeh sa lica niko ne zna tačno kom broju žena, dobio tri meseca zatvora.

Zlo može da se pobedi samo ako ga pogledamo u oči. Bol neće nestati, ali možemo napraviti bolji svet za one žene  koje dolaze. Da bismo uspeli potrebno je da prestanemo da se lažemo, da prekinemo domaću žensku omertu, da stid zbog toga što nam rade, zamenimo sa ponosom, jer se protiv toga borimo. Ja sam uverena da to možemo. Da bismo uspeli, svi koji su žene vređali, omalovažavali, eksploatisali na poslu ili kod kuće, maltretirali na bilo koji način, tukli, zlostavljali, napastvovali, moraju biti sankcionisani i pravno i moralno. I sve to bez ali. Sve to po zakonima koji će biti mnogo rigorozniji. I sve to javno. I sve to jednoglasno.

Da smo pobedili ideologiju srpskog mačizma, koji počiva na ideji o superiornosti jednog pola, znaću kada negde vidim tekst u kome neko piše o statusu muškaraca u društvu. I namerno kažem” pobedili”, a ne “pobedile”, jer ovo nije naša, već civilizacijska borba.

hadzihafizbegovic-naslovna-karakter

Share