Da je legendarni sportski novinar i komentator sa svih najvećih evropskih i svetskih takmičenja DRAGAN NIKITOVIĆ živ, ovog januara bi proslavio 90. rođendan. O njegovom životu, njegovom poslu, njegovoj politici, njegovim učenicima, njegovom ribolovu, o njihovoj velikoj ljubavi za KARAKTER je evocirala uspomene njegova supruga VOJISLAVA NIKITOVIĆ
Kako smo se upoznali? To je jedan od najlepših, najvećih, posebnih, praznični dan za mene. A bio je tako grozno vlažan ‒ i kiša i sneg, lapavica ‒ 14. decembar 1959. Bila sam na prezentaciji filma Ljubav i moda, gosti Beba i Đuza, a ja ne znam zašto i kako u nekom žiriju. Vraćam se kući, gunđam na loše vreme, gunđam na sutrašnje vežbe na ginekologiji. I stižem do našeg čuvenog i lepog Kluba studenata medicine. U to vreme, savršeno, ugledno mesto. Čuveno i šire zbog uvek sjajnih i poznatih gostiju i sjajne žive muzike.
Gužva na ulazu i nekoliko mojih drugara-kolega zovu me da uđem. Ja neću, oni viču: „Nikita je ovde!“, ja pitam: „Koji, bre, Nikita? Hruščov?“ Oni umiru od smeha i bukvalno me onako pokislu uguraju u hol.
Iz bifea kluba, naravno iz bifea, izlazi, nekako čudno povijen mladić, diže nasmejano lice, ja gledam te tako plave oči, koje retko ko ima ‒ da li sam subjektivna? Pogledi nam se susreću! Za uvek! Za sva vremena!
PRVI PLES
Ulazimo u salu u kojoj svira čuveni Plavi ansambl Saše Subote, ja sa mojim kolegama, a on kao važan gost, odlazi za ‒ te goste ‒ posebno sređen sto. I kreće Pol Enkina pesma You are my destiny. On me poziva na ples, želim da se nikad ne završi. Žali se da loše igra. Laže! Meni je divno! Pauza. Ne, ne želim! I on ne želi, poziva me za njegov sto, ja bezuslovno pristajem. I to jeste bila muzika, veče sa čovekom za sva vremena.
Prvi put u životu vratila sam se kući ‒ Birčaninova ulica, dakle, pet minuta od Medicinskog fakulteta ‒ u svitanje. Istog dana otišla na vežbe, potpuno srećna, zaljubljena, a ni sama nisam bila svesna u koga zapravo. Tek na vežbama sam saznala koliko je bio popularan među kolegama.
U to vreme radio je u Sportu i pisao sjajne, čuvene kozerije, koje su mu i dale ime ‒ od prezimena, naravno ‒ Nikita. Pod tim pseudonimom ih je i pisao. Postajem redovna čitateljka Sporta, gutam kozerije i zaljubljena sam! Za ceo život! Ja baš nisam nikad mogla da odvojim zaljubljenost i ljubav. Ni on ‒ Nikita, Čole kao student, Buca kao dete (a nikad nije bio buca) ili Gagi kako smo ga mi njegovi zvali, ja, kćeri i unuci.
DUHOVITOST I BRZINA
Bio je više nego što umem, što mogu, što želim reći.
Bio je ljudina. Požrtvovan, spreman da pomogne, da se žrtvuje, da vam da, da voli iskreno, toplo, nežno, ali krajnje nenaporno.
Bilo je bajkovito živeti pored njega i sa njim. Ono u čemu je bio virtuoz je njegov blistav duh. Njegova duhovitost i brzina reagovanja su neponovljive. Da nisam subjektivna dokaz su mišljenja svih koji su ga, ali i koji ga nisu, poznavali. Blistao je svojom jednostavošću, neposrednošću, širinom duha i nečim što je umelo da očara.
UVEK DRUGAČIJI
Svoj posao je voleo. Radio ga je sa lakoćom i sa mnogo ljubavi. Umeo je da bude svoj, drugačiji. I bio je drugačiji.
Recimo, kaže Gagi: „Komentator može da doprinese lepoti i uzbudljivosti sportskog takmičenja a može i da iritira. Posebno ne sme da bude prorok, jer se, obavezno, uvek dogodi suprotno, a naročito ne sme da popuje i pravi se pametniji od gledalaca, jer to najčešće i nije.“ Eto, ovo već mnogo govori o njemu, zar ne?
Retko bi to neko rekao. Ili: „Nakljukan svakojakim podacima iz kompjutera, komentator često i nekontrolisano sipa po gledaocima i smeta im da sa zadovoljstvom prate događaj. A, u stvari, njegova reč bi trebalo da bude dopuna utiska ili podstrek da se pronikne u bit tog događaja. Više vredi jedna blaga topla reč ili uzdah, nego stotine nepotrebnih zamarajućih podataka.“ Ima još toga, ali bilo bi mnogo.
ZVEZDA I PARTIZAN
Teško je reći za koga je navijao. Uvek je govorio ‒ za sport i reprezentaciju.
Umeo je da se raduje pobedama, ali je umeo i da pravim rečima razumevanja ili opravdanom osudom govori o porazu. Ali ja znam da je, ipak, potajno i nežno navijao za Zvezdu. Objektivnost mu, međutim, nikad nije nedostajala. I to je jedna od njegovih vrlina. Pa svi pamte njegov istorijski prenos kada je Partizan osvojio titulu prvaka Evrope u Istanbulu.
PRIJATELJI I UČENICI
Družio se sa ljudima, ma šta oni bili. Voleo je čoveka. Da, družio se sa sportistima, kolegama, familijom, ribarima… Smatrao je da prvo moraš da budeš novinar, pa reporter, pa komentator.
Voleo je da pomogne, posavetuje, nauči. Panta, Coka, Međedović, Gaja, pa, za njim otišli, Knežević, bili su mu dragi prijatelji i odlični učenici-saradnici.
HOBI RIBOLOV
Imao je strašan hobi! Ribolov. To ga je opuštalo. Sa svojim dragim pašenogom, velikim, doktorom Manetom i njegovim prijateljem Đoletom bio je pasionirani ribolovac. Nije mu bilo teško da u praskozorje ustane i ode sa njima na pecanje negde dalje od Beograda.
ODMOR I PENZIJA
Politika!? Eh, bolje da je nema, ali ima je. Uletela u sve nas. Doticala ga je. Mnogo! A političar nije bio. Ali čast i njegov karakter mu nisu dozvoljavali da se ne oglasi. I oglašavao se časno i jasno, pa je bio jedan od onih koji su 11. januara 1993. poslani na „prinudan odmor“ kao višak radne snage! On, koji je dan pre toga imao dva prenosa! On, koji je bio i ostao pojam sportskog novinarstva. On, koji je baš kao sportski novinar mogao da radi svoj posao i da se ne osvrće na politička zbivanja.
Ali to ne bi bio on. Posle odlaska na „odmor“ više se nikad nije vratio u kuću u kojoj je proveo 33 godine. Čovek koji je gostima prezentovao otvaranje novog zdanja televizije u Takovskoj 10 i Aberdarevoj, jer je dotle bila na Sajmištu ‒ morao je da ode. Pošto je imao uslove, te godine otišao je u penziju.
SALE I SKANSI
Pamtim taj čuveni trijumf Partizana u Istanbulu i njegovo uzbuđenje. Njegovi komentari su ostali zabeleženi na mnogim mestima, ima ga na Jutjubu. Partizan sa Saletom i njegovom tricom biće upisan u enciklopedije i istoriju košarke. Tu tricu dočekao je kratkom tišinom.
I onda ono čuveno: „Oprostite, što sam ućutao…“
Sećam se još jednog, meni izuzetnog Gagijevog komentara. Opet košarka. Mediteranske igre u Splitu. I poraz košarke. Taj snimak nije sačuvan. Šteta. Bio je to Nikitin gnev i osuda selektora, znam da je bio Skansi i da je on za Gagija, da tako kažem, bio krivac.
Dug komentar, ali je bio pošteno oštar i sjajan. Mnogo kasnije, Skansi ‒ sjajan i čovek i košarkaš, ali desio mu se propust, i to je za ljude ‒ pružio je ruku prijateljstva Gagiju i priznao greške u vođenju reprezentacije. Ne znam zašto, ali mi je taj komenar bio poema!
LJUBAV I PONOS
Šta je bio i koliko je značio porodici? Sve. Ljubav. Ponos. Radost. Nežnost.
Bogat život u onome što zaista čini život lepim. I zato ga svaki dan pominjemo!
Iako je na put bez povratka otišao ‒ za nas nije. Naša deca, Saša i Boba, naši unuci Marko, Ana i Vuk, ponosni smo što smo ga imali. I što je Gagi i Nikita ‒ naš.
(Budikarakter.rs/Foto: Privatna arhiva)
